Novi Zeland - There and back again

Prolog

Januar 2016, Srbija:

"Zoki, zašto Nemačka? Otkud sad pa to? Zar nisi oduvek govorio da je tvoj san Novi Zeland? I nije neka ponuda, malu platu su ti ponudili, jesi li siguran da želiš da ideš? Pa ovde imaš sve: dobar posao, dobre kolege, dobre prijatelje, izgrađen život......", bilo je pitanje postavljeno od najbliskijih prijatelja tada.

- Jeste, znam....ali pazi šta ti kažem, moram ovo da prihvatim, imam mnogo dobar osećaj, ovo je samo neophodna stepenica na putu, i za dve-tri godine će me ovo odvesti na Novi Zeland.....

Decembar 2018, Nemačka:

"New message on LinkedIn: Would you like to work for us, from remote position.....?"

Januar/Februar 2019...Nemacka: pregovori sa starom komapnijom propali.

"Yes, I would like to start a new job, to work from home-office (in Germany), and be part of the Team."

Mart 2019...Nemačka:

"New message on mail: As part of your induction to Team and Company, we would like to bring you to NZ for a couple of weeks."

I tako je započelo putovanje na kraj sveta.

Nakon ukupno 23 sata leta plus 4 sata presedanja, konačno sam sleteo u Auckland.

Osim fantastičnog pogleda na ostrvo i grad pri sletanju, prvo što me je fasciniralo i ostavilo utisak da sam zaista negde daleko, su mirisi. 

Ceo vazduh mirise drugacije. Pretpostavljam da je zbog biljaka koje tamo rastu, jer NZ je jedno od mesta sa najviše autohtonih biljnih vrsta na svetu.

Zatim vožnja levom stranom puta! Deluje kao ništa posebno, i jeste nakon par nedelja kada se naviknete, ali prvi put je...pa, recimo da sam se osećao prilično retardirano.

Ali ono što me je najviše fasciniralo od svega su ljudi. Toplina, društvenost, i briga da se za vreme te posete ne osećam usamljeno. Bukvalno su se odmah mnogi od kolega javili i našli tu da mi prave društvo u slobodno vreme, da me povedu u obilazak ostrva, i uopšte, da se lepo družimo i da učine da se zaista osećam ovde kao kod svoje kuće.

Za 3 dana na Novom Zelandu i u novoj firmi sam osetio više ljudske topline nego za 3 godine u Nemačkoj.

Ono što daje posebnu lepotu ovom mestu je kulturna šarenolikost. Recimo, u kompaniji, od oko 100 zaposlenih, ima 27 različitih nacija. I cela država je, bukvalno, takva.

Kao što rekoh, kolege su pokazale zavidan nivo gostoprimstva, ali od svih njih moram da istaknem jednog kolegu iz tima, i komšiju poreklom, koji je pre 15-tak godina, došao ovde iz Mađarske.

Pored toga što se prvi ponudio da mi bude vodič i domaćin ovde, i posvetio mi jako puno vremena, obilazeći sa mnom veći deo severnog ostrva, sve je to palo u senku kada sam čuo njegovu priču: čovek je, uprkos srčanoj mani, doplovio od Hrvatske do Novog Zelanda, preko Atlantika, Panamskog kanala i Pacifika.....na svom samo 11 metara dugačkom brodiću-jedrenjaku.

Priča je toliko dobra i vredna da se stavi u neki roman, tako da se ne usuđujem da svojim krajnje lošim spisateljskim sposobnostima kvarim to, samo mogu reći jedno: kapa dole, za hrabrost i odlučnost!

Zahvaljujući dobrom domaćinu, uspeo sam da vidim dosta toga i da zaista uživam u prirodi Novog Zelanda, ali sa druge strane, lokalci mi kažu da još ništa od prirode nisam video dok ne odem na južno ostrvo. Trenutno neću stići, predaleko je a ja imam premalo vremena.

I da ne pričam previše, evo malo sličica da pokušam da približim tu lepotu. 

P.S.  Ne zaboravite AC adapter, jer su im drugačije utičnice za struju :)

Ekstrovertna introvertnost

Manifestacija neke čovekove osobine, ne mora uvek biti onakva kako se očekuje.
I lakše je uvek analizirati drugoga nego sebe, prema sebi smo, nekako, pažljiviji, pazimo da ne povredimo sopstveni ego, i zato je gotovo nemoguće analizirati sebe - čak i onim iskusnima.
Svaki psihijatar ima (ili treba da ima) svog psihijatra.
Zato ću ja sada odabrati jednu svoju drugaricu, koja mi je po mnogim osobinama jako slična, samo je mnogo ekstremnija varijanta mene, kako bih bolje prikazao manifestaciju introvertnosti kroz ekstrovertnost, i pokušao da objasnim neke stvari. Ali ne samo to, već i kako bih olakšao sebi, jer uvek je mnogo lakše kada znate da niste jedini.

Ona je jedna potpuno zrela, odrasla, odgovorna osoba, koja prilično poznaje sebe, tako da je već bezbroj puta rekla to ljudima, naglasila im je da je introvertna, ali to joj niko ne veruje. Ne veruju joj jer ona je tu, vrlo aktivna na društvenim mrežama, gde deli svoje misli, svoje emocije, svoje stavove, čvrsto ih brani, deli sa nama gotovo sve lične emotivne momente, kao što su prizor Dunava kada se budi proleće, prve visibabe koje je videla na Fruškoj gori, radost neradnog dana i prostog leškarenja u krevetu, gomilu selifija smešnih-tužnih-ozbiljnih, radost nekih zajedničkih momenata sa svojim dečkom, tugu zbog neke od mnogih nepravdi na ovom svetu.....Ali, uprkos svemu tome, ona je veoma introvertna.

Znam za par situacija kada su se ljudi naljutili na nju jer im nije posvetila vreme/emociju/pažnju, u nekom jako bitnom trenutku za te ljude. Tada su za nju pomislili da je hladnokrvna. Da je, zapravo, sva ta njena prikazana ekstrovertnost, ništa drugo nego okrenutost samoj sebi - jednom rečju, sebičnost.
Međutim, poznajući je, i poznajući sebe, odlično znam da je u pitanju ništa drugo nego introvertnost. Jer i na svesnom i podsvesnom nivou, mi se borimo konstantno protiv nje, baš tim deljenjem svojih emocija preko društvenih mreža, jasnim i glasnim pokazivanjem svojih stavova pri raspravama o nekim temama, kao i na mnoge druge načine. Ali ne uspevamo u tome uvek. I jako često ne uspevamo onda kada je to zaista bitno - onda kada se najviše računa.
Jer postoje ti neki momenti, te neke situacije i ti neki događaji koji nas, jednostavno, zalede.

Da biste nas bolje shvatili, zamislite nas kao ljude koji žive u velikoj sobi, tamnih zidova, bez vrata, sa samo jednim malim prozorom kroz koji ne možemo da izađemo, ali kroz koji možemo da proturimo glavu i da vičemo, da iskazujemo svoja osećanja, svoju empatiju, i svoju birgu, kroz koji možemo da pokažemo svetu da smo tu, da postojimo, i da brinemo za svet i za sve u tome svetu.
Ali kada naiđu te situacije, onda nas one zakucaju u najmračniji, najudaljeniji deo te naše sobe, odakle se niti čujemo niti vidimo. Jednostavno, tada nas nema, a tada smo, možda, nekome najpotrebniji. To, međutim, nikako ne znači da mi nismo tu. U istoj smo toj sobi, samo par metara dalje, pa se ne vidimo, i isto mislimo i želimo kao kada nismo zakucani u taj mračni ugao, srce nam je uvek na istom mestu, samo što se ne vidimo i ne čujemo.

Zato, nemojte da nam zamerite i da nas shvatite pogrešno. Uvek smo mi isti, uvek vas volimo i mislimo na vas - samo što ponekad ne možete da nas vidite i da nas čujete, i retko ćemo vam to reći onda kada treba, jer eto...takvi smo.

Niederlassungserlaubnis - stalna boravisna dozvola

Kada odete u stranu zemlju, uvek ćete nositi neki kamičak u cipeli koji će vas konstantno podsećati da niste odatle. Jedna od stvari koje doprinose veličini tog kamička je i vaš pravni status u toj zemlji.
S obzirom da Srbija nije član EU, naš legalni boravak ovde je  ograničen na razne vrste privremenih boravišnih dozvola. Međutim, kako kaže ona stara, vreme leči sve, pa se vremenom stiču i uslovi da se taj kamičak smanji, ako ne i potpuno izbaci iz cipele.

Prošle su skoro dve godine, i stekli su se uslovi da se taj status unapredi.
Kao nosioc plave karte (posebne vrste radno-boravišne dozvole namenjene visoko kvalifikovanoj radnoj snazi), nakon 21. meseca boravka u Nemačkoj, i sa dokazom o B1 nivou znanja jezika, mogu aplicirati za stalnu boravišnu i radnu dozvolu, tzv.  Niederlassungserlaubnis.
Još jedan od uslova, pored gore navedenih je, da imate ugovor o radu na neodređeno - što bi rekli u Srbiji, da ste zaposleni za stalno.

S obzirom da sve to ispunjavam, podneo sam zahtev i priložio potrebnu dokumentaciju (platne liste, ugovor o radu, dokaz da mi je uplaćeno penziono osiguranje, pasoš, fotku, diplomu za B1 nivo jezika, uplatio  taksu od 113 evra i popunio neki komplikovani formular).
I nakon okruglo 9 nedelja čekanja, novi dokument je stigao, a sa njim i novi status : permanent settlement.
Šta ovo znači? Pa znači više stvari.
Prvo, kako mu samo ime kaže, to je dozvola da se stalno naselim u Nemačkoj.
Drugo, to podrazumeva da imam neograničen pristup tržištu rada: mogu da radim bilo koji posao za koji sam kvalifikovan, za bilo kojeg poslodavca, na teritoriji cele Nemačke. I to bez ikakve posebne dodatne radne dozvole (naravno, za neke profesije kao sto su medicina, vojska, i slicno, i dalje postoje posebni uslovi i posebne vrste dozvola).

Plava karta je bila vezana za moju struku, i za firmu. Da bih prešao u drugu firmu, sa plavom kartom, morao bih da tražim dozvolu od biroa za strance. Sada to više ne moram - raskinem ugovor, potpišem novi, i uživam.
Takođe, sa stalnom boravišnom dozvolom, imam pristup socijalnoj pomoći u slučaju da dođe do potrebe za njom (iskreno ću se potrudti da ne dođe do te potrebe).
Ova dozvola mi, takođe, daje pravo da studiram (osnovne ili postdiplomske studije) pod istim uslovima kao i bilo koji nemački državljanin.
Takođe, imam i pravo glasa na lokalnim izborima.

Poenta cele ove priče je da sa ovom dozvolom je rešen pravni status: više ne postoje prepreke za menjanje posla, i kompletan život i ostvarenje svih prava koja ima i neko ko je državljanin.

Ali ni ovde nije kraj. Put ide, ne prestaje, a putem ćemo sada ići mnogo lakše jer kamen u cipeli je sada postao još manji. ;)

(photo belongs to hbr.org)

Skola jeste bitna!

U poslednje vreme, često nalećem na rasprave u kojima klinci koji žele da im software developer bude buduće zanimanje, postavljaju pitanje "šta da upišu", a pri tome se misli na pitanje, koji fakultet. Takođe jako često i postavljaju pitanja u vezi popularne IT akademije, koja se besomučno reklamira kao magična škola koja će za godinu dana od totalnih početnika, stvoriti vrhunske programere.

S obzirom da čovek, po svojoj prirodi, želi da reši problem koji ima sa što manje napora (linija manjeg otopra), tako i ovim klincima, ta brza i laka rešenja deluju jako primamljivo.

Moraću da vas razočaram. U ovom slučaju, ne postoji brzo i lako. Ne postoji manji otpor ili pukotina kroz koju ćete se provući.
Morate da naučite! A da biste naučili, morate da učite!
A, koliko god da je naš obrazovni sistem loš i pun mana, još uvek je višestruko bolji od bilo kakve napucane varijante, tipa "postanite stručnjak za godinu dana".

Nema toga! Zaboravite!

Znate kako kažu psihoterapeuti, priznanje da problem postoji je već 1/3 procesa rešavanja problema, 2/3 je pronalazak načina da se problem reši, i 3/3 je samo rešavanje problema.

U ovom slučaju, ako želite da me poslušate, već ste rešili 1/3 svog problema.
Druga trećina je da odaberete svoj put, svoj način, i u tome vam mogu dati neki dobar savet. A savet je prost: upišite neki IT fakultet.
Odaberite fakultet u skladu sa vašim mogućnostima, i mogućnostima vaše porodice koja će vas podržavati za vreme studija. Napravite neki dobar presek, napravite kompromis (ali i oni neka naprave kompromis), odaberite grad u kojem ćete studirati, fakultet, i bacite se na posao!

Savetujem vam da odaberete fakultet koji znate da možete da završite, a ne samo onaj koji možete da upišete.
Spremite se dobro za prijemni. Na svim IT fakultetima se polaže matematika, i koliko god da ste bili dobri u srednjoj školi, potrebno vam je od 3-6 meseci ozbiljnog rada da se pripremite dobro za prijemni.
Pod ozbiljnim radom, podrazumeva se 2-4 sata učenja dnevno. Da, toliko! Nikako manje!
Pomislićete "ko, bre, da uči toliko, jesi li ti, bre, normalan?!?"
Kao što rekoh gore, nema lak način da se ovaj problem reši! Ni brz ni lak.

A kada upišete fakultet, i krenete da studirate, onda tek kreće žurka. Onda se spremite da učite po 4-8 sati dnevno. Da, baš toliko, i to skoro svakog dana.
Nema brzo i lako.

Pretpostavljam da su se mnogi obeshrabrili nakon ovoga, ali to mi nije cilj, cilj mi je da samo predočim realnu situaciju, i šta vas čeka ako rešite da se uhvatite u koštac sa ovim problemom.

Ali dosta je priče o učenju, hajde malo da vidimo i onu drugu stranu studiranja IT fakulteta.

Prvo, ono što je zajedničko svim studentima, to su sve čari studentskog života. To je tako lepo i tako dobro iskustvo, kakvo se samo jednom u životu proživi. I nema reprizu. I ne može da se prepriča, jednostavno, te godine moraju da se prožive. Sada, sa udaljenosti od oko 15 godina, mogu vam reći da svoje studentske dane i iskustvo tog života, ne bih dao ni za kakva blaga ovog sveta.

Drugo, samo učenje svoje struke vam je veoma lako, jer za svaku oblast danas postoji toliko literature besplatne na internetu, toliko dobrih foruma, zajednica software developera za bilo koju oblast i/ili tehnologiju je tako velika i jaka, da ćete dobijati pomoć na sve strane. Nikada nećete biti sami, bez literature i pomoći, dokle god imate pristup internetu

Treće, vaš trud će brzo da se isplati. I to bukvalno.
Mnogi dobri IT studenti, već posle tri godine, počinju honorarno da rade, ili dobijaju neku stipendiju od neke firme, ili sa profesorima/asistentima, kreću u neke komercijalne projekte, gde osim što stiču ogromno praktično iskustvo, takođe zarade i veoma lepe pare za jednog studenta.
A o putovanjima, konferencijama, i slično, bolje da i ne govorim.

I na kraju, kada diplomirate, uz svo to iskustvo koje ste stekli, pravi, odlično plaćen posao, ćete naći u roku od nekoliko dana do nekoliko nedelja! Da, bukvalno toliko brzo!

I bićete programeri, bićete software developeri.

Nakon godinu dana, i bačenih 2000 evra u IT akademiji ili nekoj sličnoj ustanovi, nećete postati software developeri! Nećete postati programeri! Zagrebaćete i zaviriti u IT svet (što možete i gledajući razne besplatne tutorijale na youtube-u), velika većina će se uplašiti, i pobeći glavom bez obzira.

Tako da, škola jeste bitna! Veoma bitna, veoma važna!
Ne dozvolite da vas kič, šund, treš kultura, hipsteri, aktivisti političkih stranaka i ostali moderni brzi sugrađani, ubede u suprotno.

Želite li da postanete stručnjak u nekoj oblasti, da budete samostalni, da budete svoji ljudi - školujte se! A najlakši način da se školujete, jeste da na vreme upišete fakultet iz oblasti koju volite. Verujte mi, isplati se!

Leto na severu

Leto je na severnoj polulopti.
Pa, kako gde. Vidim da u rodnoj grudi sve gori i da će se ovo leto pamtiti kao jedno od najtoplijih. Mada, ne verujem da će se predugo pamtiti, jer kako stvari stoje, uprkos tome što mnogi negiraju, klima se promenila i niko više ne može da predvidi šta nas čeka.
I dok Srbija gori, ovaj moj sever nikako da prevali 23 celzijusa i da spoji tri dana bez kiše. A ja, šta ću drugo, nego da se istripujem da sam kao Dilan Dog, i da prkosim i idem svuda bez kišobrana, dok i ovo malo slabe kose ne opadne.
Danas je subota, posle radne nedelje koja je proletela, možda, najbrže od svih koje pamtim. Nebo je sivo, sa par kratkih provirivanja sunca. Moja životna saputnica vredno uči jezik, dok ja sa slušalicama u ušima slušam soundtrack iz filma Django Unchained i ubijam vreme pišući komentare po fejsu i vodeći unapred izgubljene bitke protiv ljudske gluposti. Ali se ne ljutim što gubim bitke, čak više ni ne sažaljevam one koji me u ovim bitkama pobeđuju.
Još uvek ima malo domaće rakijice.
Sipam jednu, i lagano uživam u tom dobro poznatom ukusu. U svakom gutljaju. I u vedroj dosadi.
Još samo kada bi imalo malo više sunca.
U poslednje vreme primećujem kako mi prija latino zvuk i španski jezik. A čuo sam da Tenerifi imaju odličnu klimu, plus, imaju jednu od najboljih astronomskih observatorija na svetu (san jednog dečaka koji je voleo noću da se iskrade iz kuće i ide u mrak da posmatra zvezde). Da li ja to slutim nešto? ;)
"Ova muva baš iritira, ulovi je", čujem dobro poznati glas koji me vraća iz sveta snova. I onda se setim da sam negde od nekoga čuo da na Tenerifima nema komaraca. Kakav li je to raj!
Odoh da vijam muvu, uz latino zvuke u glavi, i ukus dobre domace rakije u ustima.
Nije lose ovo subotnje popodne.

Automobil u Nemackoj

Život je ušao u neki svoj ritam, i uz manje oscilacije, ide nekim uobičajenim tokom. I tako, malo po malo, nakon promene vozačke dozvole, došlo se i do procedure kupovine i registracije automobila. S obzirom da je i tu zakonska regulativa drugačija nego u Srbiji, rekoh da napišem nešto o tome.

1. Kupovina automobila

Tu ne bih mnogo tupio, jer postoje čitavi forumi koji se bave tematikom kako kupiti dobar auto. Na osnovu ličnog iskustva, uvek je bilo koliko para - toliko i muzike. Prednost ovde je, što kada kupujete polovni automobil u salonima, dobijate 12 meseci garancije. Plus, većina ozbiljnijih salona ima i opcije finansiranja preko neke od svojih banaka, sa prilično povoljnom kamatom, tako da i kupovina auta na kredit je ovde potpuno drugačija i komotnija priča nego u Srbiji - rata će biti pristojna, a svu papirologiju završite za pola sata, na licu mesta - u salonu gde i kupujete auto.
Zanimljivost: kada kupujete auto na auto-placu, prvo što vas pitaju je "da li ćete auto voziti u Nemačkoj ili ga izvozite". A pitanje je postavljeno isključivo zato što mnoga ta stara vozila ne bi mogla proći tehnički pregled (koji je ovde mnogo rigorozniji).
Moja preporuka je ili kupiti auto u nekom auto-salonu, ili ako naletite pa direktno od nekog privatnog lica, koje poznajete i znate istorijat auta. Uostalom, slično je kao i u Srbiji.

2. Registracija, osiguranje i ostalo

Ovde se stvari razlikuju, i obaveze vozača oko onoga što mi zovemo "registracija auta", iako suštinski iste, ovde su praktično razdvojene u tri različite stvari:

 - Tehnički pregled (TUV): radi se jednom u dve godine, i vrlo je rigorozan, pogotovo kada su u pitanju kočnice - moraju biti perfektne da bi se prošao tehnički. Košta oko 100 evra.

- Porez (Steuer): plaća se jednom godišnje, i to tako što vam država automatski skine sa računa. Iznos poreza zavisi od mnogo toga, ali najviše od emisije CO2, i od vrste motora (dizel ili benzinac). Na primer, za dizela sa emisijom CO2 ispod 120 g/km, porez će biti oko 150 evra, dok za one dizelaše koji imaju veću emisiju, ide i do preko 300 evra godišnje. Za benzince je porez, u proseku, oko 100 evra.
Zanimljivo je da se za oldtajmere (starije od 30 godina) ne gleda emisija CO2, već se plaća neki paušalni iznos (čini mi se da je devedeset i nešto evra).

- Osiguranje (Versicherung): Kao i kod nas, imamo obavezno osiguranje (Haftpflichtversicherung) i kasko (delimični ili potpuni).
Ovo je najveći trošak, i ujedno mu treba posvetiti najviše pažnje, jer obračun ovog troška je prilično složen i zavisi od mnogo stvari. Neke od stvari su, tipa, kakvu vrstu parkinga imate, koliko kilometara (odprilike) godisnje prelazite, da li auto koristite isključivo u privatne ili i u poslovne svrhe, i tako dalje.
Oni parametri koji značajno utiču na visinu obaveznog osiguranje su vaš vozački staž, i koliko ste dugo vozili bez da ste prouzrokovali štetu. Na osnovu ta dva parmetara, osiguravajuća kuća će vam dodeliti, takozvanu, SF klasu. Na primer, ako ste totalni početnik, bićete SF0, što znači da plaćate 100% cene. Ako imate vozačkog staža četiri ili više godina, bićete SF1/2, što je 75% cene, a recimo, ako četiri godine vozite i niste napravili nikakvu štetu, imaćete klasu SF4, što je svega 48% od pune cene. I kako vreme prolazi, a vi ne napravite štetu, SF klasa će vam se povećavati.

Kolega, koji je ranije polagao ovde vozački ispit, pa su ga vodili kao početnika (iako čovek vozi više od 20 godina), prve godine je morao platiti punu cenu, dok meni, koji sam zamenio vozačku dozvolu za Nemačku vozačku (u kojoj mi stoji podatak da je datum od kada imam dozvolu stari datum, iz Srbije, pa me nisu tretirali kao početnika), i koji sam nabavio potvrde od osiguranja iz Srbije da nisam poslednje četiri godine imao nikakvu štetu, priznali su SF4 klasu. Primera radi, moje osiguranje sa SF4 klasom je oko 320 evra godišnje, dok je kolega prve godine platio oko 650.

I još jedna napomena vezana za izbor osiguranja: ima milion osiguravajućih kuća, ali retko koja će da prizna vozački staž iz Srbije, kao i ostale potvrde. Mi smo ovde otkrili da osiguravajuća kuća HUK-Coburg priznaje sve, a osoblje je veoma ljubazno i imaju odličan online servis, tako da ih toplo preporučujem.
Potvrdu koji vadite u osiguranju u Srbiji, obavezno prevedite na nemački (mada sam čuo i da priznaju i ako je na engleskom jeziku).

Update: Osiguranje traje od dana kada ste osigurali auto, pa do kraja kalendarske godine. Ukoliko želite da prekinete osiguranje, ili da ga promenite, morate to uraditi najmanje mesec dana pre kraja kalendarske godine. Ukoliko to ne uradite, osiguranje se produžava dalje, po default-u. Dakle nije kao kod nas (da traje tačno godinu dana).
Takođe, osiguranje se može uzeti i za kraći period (što je zgodno za motorcikliste, kojima ne treba da im motorcikl bude osiguran tokom cele godine, već samo u sezoni).

To je, otprilike, to.
Sad, pravac Autobahn!

Jedna losa strana gastarbajterskog zivota

Jedna  (po meni i jedina) loša strana ovog života preko je u tome što ste daleko od mnogih dragih ljudi, a pre svega od onih najbližih - od porodice. Bilo da je to primarna porodica iz koje ste potekli, bilo da je u pitanju vaša porodica koju ste osnovali ili radite na njenom osnivanju, ta razdvojenost teško pada.
I kada stvari idu nekim normalnim tokom, kada je manje-više sve u redu, ta razdvojenost nije toliko teška, više je kao kamenčić u cipeli koji žulja, ali ne pravi žulj. I kako vreme ide, navikavate se na taj kamenčić i uglavnom ga i ne primećujete.

Međutim, kada stvari krenu loše, kada nešto sa njima nije u redu, onda taj kamičak poraste, iskoči iz cipele i okači vam se oko vrata. I onda vas tera da hodate pogrbljeni, povijene glave, sumornog pogleda, tako da vam i osmeh postaje bolan. Kao da je odjednom gravitacija dvostruko jača i teško vam je da se borite sa njom. I još više je pojačano ne samo tom daljinom, već i time što ste ovde videli da neke stvari mogu mnogo bolje i humanije da se reše, i da za te neke loše stvari u Srbiji, pogotovo za nedostatak empatije onih kojima profesija nalaže da je imaju, nije kriva loša politika.
I tako, dani prolaze, a vi želite jako da ste uz njih, a fizički je neizvodljivo. Bilo bi izvodljivo, ali bi to značilo da bacite niz vodu sav trud i sve što ste uradili da dođete tu gde jeste i da započnete neki normalniji život, a znate da oni to ne bi želeli.
A kamen postaje sve teži i teži, a okolnosti su takve da samo možete da sedite i da čekate. I da očekujete najgore, a nadate se najboljem. Ne postoji ništa teže od tog čekanja.
Pravi savet kako se izboriti sa tim, jednostavno nemam. Nije loše pronaći nekako vremena, otići na dan-dva, iscimati se, i nekako se umiriti, ili pak dodatno uznemiriti. U mom slučaju je oboje.
I, naravno, ne bih bio sa Balkana da u ovakvim situacijama ne prizovem u pomoć crni humor. Setio sam se jednog luckastog potpukovnika iz vojske, koji je na svaku našu žalbu imao alan-fordovski odgovor, tipa "Šta ćete, deco, znam, nije lako, da je lako, ne bi bilo teško."
I uspem da se nasmejem malo, a da taj osmeh ne zaboli. Smislim bezbroj crnih dosetki na trenutnu situaciju, ali kako brzo dođu, tako brzo i nestanu i ne ostanu zapisane. Ipak nije red. Treba biti dostojanstven.
Ionako će se sve na kraju svesti na onu staru: "No pain, no gain".
Ono što je najvažnije, to je da shvatimo i uvek imamo na umu, da život ide unapred, nikada unazad. Da vreme teče uvek ka većim datumima. I da nije bitno kakva je bila prošlost, da je samo važan onaj put na kojem smo trenutno, kao i ono prema čemu taj put vodi. Sa trenutnom situacijom se borimo najbolje što umemo.
I na kraju, da citiram Gandalfa (tj. Tolkina):

“I wish it need not have happened in my time," said Frodo.
"So do I," said Gandalf, "and so do all who live to see such times. But that is not for them to decide. All we have to decide is what to do with the time that is given us.”